Pravdanje troškova za prevoz bez zakonskog osnova

Mesečna, dnevna ili karta za jednu vožnju u javnom prevozu, računi iz taksija ili za gorivo sa pumpe u slučaju korišćenja sopstvenog vozila do posla – sve to zaposleni u brojnim preduzećima Srbije prikupljaju i predaju svojim administrativnim službama u slučaju da to poslodavac od njih traži da bi izbegao dodatno oporezivanje obavezne naknade ovog troška zaposlenima. To pravilo počelo je da važi posle izdavanja novog službenog mišljenja Ministarstva finansija da se na isplate zaposlenima ne plaća porez na dohodak građana samo u slučaju kada se nastali troškovi mogu dokumentovati odgovarajućom verodostojnom računovodstvenom ispravom. U protivnom, firme koje ne dokažu nastali trošak plaćaće porez na taj iznos.

Da ne postoji nijedna zakonska odredba koja zaposlene primorava da na takav način pravdaju troškove dolaska i odlaska na posao nedavno je podsetio Sindikat pravosuđa Srbije, koji je čak uputio molbu Vrhovnom kasacionom sudu za objavljivanje stava o pravdanju putnih troškova zaposlenih. Jer, kako ističu u ovom sindikatu, pravdanje troškova prevoza je besmislena obaveza, a mišljenje Ministarstva finansija o pravdanju tih troškova nije obavezujuće i ne može da bude iznad zakona.

Obratili smo se sudu da konačno razbije dilemu oko svega toga, jer zaposleni nisu dužni da prikupljaju račune za dolazak i odlazak sa rada. To pravo im je priznato samim prisustvom na poslu, što proizlazi i iz ranije presude kasacionog suda. Zato očekujem da sud potvrdi stav koji je izneo u svojim ranijim presudama i koji je u skladu sa zakonskim odredbama – uverava Slađanka Milošević, predsednica Sindikata pravosuđa, podsećajući da pravosuđe ionako nema prostora za čuvanje pravosudne građe, pa tako ostaje nejasno gde će se čuvati računi za 19.000 zaposlenih u sudovima i tužilaštvima, kao i u zatvorima. – Pod uslovom da svako od njih donese po jedan račun, to je mesečno 19.000 računa ili godišnje 228.000 papira – podseća ona.

Kada bi svi poslodavci sprovodili procedure koje bi bile usaglašene sa službenim mišljenjem Ministarstva finansija, to bi im, ako nemaju organizovani prevoz, višestruko uvećalo administrativne i druge troškove. Kako ističu u NALED-u, godišnji troškovi kompanije sa 1.500 zaposlenih bili bi oko 2,3 miliona dinara u slučaju da nema rasprostranjene poslovnice.

Plaćanje poreza na isplaćene troškove prevoza za zaposlene u koliziji je i sa merama vlade usmerenim ka smanjenju fiskalnog opterećenja dohotka i smanjenju administrativnog opterećenja poslovanja. Osim toga, ovakva javna politika je suprotna podizanju neoporezivog iznosa za oporezivanje zarada – smatra Dragana Ilić iz NALED-a, podsećajući da je Ministarstvo finansija pojasnilo samo na koji način se takvi troškovi dokumentuju ukoliko neko dolazi sopstvenim vozilom ili javnim prevozom na posao, ali ne i ukoliko neka mala mesta nemaju organizovan javni prevoz, a radnici ne dolaze automobilima na posao.

Zato smo sa Savetom stranih investitora, Američkom privrednom komorom i PKS-om uputili pismo Ministarstvu finansija sa predlogom da dopuni svoje mišljenje, ali dosad nismo dobili odgovor. Predložili smo da se, kada u malom mestu nema organizovanog javnog prevoza, obračun vrši prema zvaničnoj ceni goriva i razdaljini između mesta stanovanja zaposlenih i sedišta poslodavca. Drugo dokumentovanje troškova, koje je vrlo jednostavno, kako smo predložili, jeste spisak zaposlenih koji su bili prisutni na poslu. Jer, kao što podsećaju u Sindikatu pravosuđa, niko se na posao niko teleportovao, a trošak postoji čim je radnik bio na poslu – ističe Ilićeva.

Pre spornog mišljenja Ministarstva finansija iz 2019. poslodavci su postupali po prethodno izdatim službenim mišljenjima istog ministarstva iz 2015. i 2016, koja su iste odredbe zakona tumačila na drugačiji način – po kojem poslodavac isplaćuje neoporezivu naknadu troškova dolaska na posao za sve zaposlene prema internoj evidenciji, bez potrebe da posebno dokazuje svaki nastali trošak (kao što je slučaj sa troškom službenog putovanja, na primer).

Da nema tog spornog mišljenja mogli bismo i dalje da postupamo tako što kao verodostojnu računovodstvenu ispravu imamo spisak prisustva zaposlenih u toku meseca. Mogli bismo i da imamo spisak mesta stanovanja zaposlenih (ugovori o radu) i odluku o ceni javnog prevoza tamo gde on funkcioniše. Takve računovodstvene isprave bile bi sasvim dovoljne za sva tri zakona koja su važeća, pa bi onda zaposleni mogli da dolaze na posao kako hoće: peške, biciklom, trotinetom, da ih neko dovozi… i tako ne bismo imali problem da se neosnovano internim aktima poslodavaca zaposlenima sužava izbor načina dolaska na posao, niti bi Poreska uprava bila primorana da od 2019. od poslodavaca zahteva potpuno drugačiju primenu istih zakonskih normi, što stvara pravnu nesigurnost za sve – podvlači Ilićeva.

Poslodavci u Srbiji već su se opredelili kako će to regulisati. Jedni imaju opciju da ne zahtevaju od zaposlenih dostavljanje računa, a neki su mišljenja da im je jeftinije da plate porez nego da imaju ogroman administrativni trošak. Većina se, dodaju u NALED-u, ipak odvažila da pravda troškove.

Izvor: politika.rs

Comments