Obaveza evidentiranja prometa preko fiskalne kase u slučaju kada privredni subjekt iz svog maloprodajnog objekta uzima dobra (npr. sredstva za higijenu i drugo tekuće održavanje poslovnih prostorija) u poslovne svrhe, odnosno u cilju obavljanja delatnosti
(Mišljenje Ministarstva finansija iz Biltena MF, br. 413-00-0539/2009-04 оd 21.5.2009. godine)
U skladu sa odredbom člana 3. st. 1. i 2. Zakona o fiskalnim kasama („Sl. glasnik RS“, br. 135/04, u daljem tekstu: Zakon), lice koje je upisano u odgovarajući registar za promet dobara na malo, odnosno za pružanje usluga fizičkim licima, dužno je da vrši evidentiranje svakog pojedinačno ostvarenog prometa preko fiskalne kase. Obaveza evidentiranja svakog pojedinačno ostvarenog prometa preko fiskalne kase postoji i u slučaju kada se usluga pruža fizičkom licu, a naknadu za pružene usluge snosi pravno lice, odnosno preduzetnik, i to nezavisno od načina plaćanja (gotovina, ček, kartica i bezgotovinsko plaćanje).
Saglasno odredbi člana 3. stav 3. Zakona, obaveza eviden-tiranja svakog pojedinačno ostvarenog prometa preko fiskalne kase ne odnosi se na poljoprivrednog proizvođača i vlasnika samostalne zanatske radnje koji na pijačnim tezgama i sličnim objektima prodaju poljoprivredne proizvode, odnosno sopstvene proizvode zanatstva i domaće radinosti, kao i na bankarske organizacije, osiguravajuće organizacije, PTT i javna preduzeća koja naknadu za prodata dobra, odnosno pružene usluge fizičkim licima naplaćuju ispostavljanjem računa o obračunu potrošnje preko mernih instrumenata (grejanje, gas, telefon, električna energija, voda i dr.).
Uredbom o određivanju lica na koja se, usled specifičnosti delatnosti koje obavljaju, ne odnosi obaveza evidentiranja prometa preko fiskalne kase („Sl. glasnik RS“, br. 18/09, u daljem tekstu: Uredba) određene su lica na koja se ne odnosi obaveza evidentiranja prometa preko fiskalne kase.
Prema tome, s obzirom da delatnost trgovine na malo nije izuzeta od obaveze evidentiranja prometa preko fiskalne kase navedenim članom Zakona, kao ni navedenom Uredbom, promet koji privredni subjekt ostvari prodajom dobara fizičkim i pravnim licima, odnosno preduzetnicima dužan je da evidentira preko fiskalne kase, bez obzira da li se naplata vrši gotovins-ki ili bezgotovinskom uplatom na račun privrednog subjekta koji se bavi prometom dobara na malo.
Međutim, u konkretnom slučaju, kada privredni subjekt iz svog maloprodajnog objekta uzima dobra (npr. sredstva za higijenu i drugo tekuće održavanje poslovnih prostorija), u poslovne svrhe, odnosno u cilju obavljanja delatnosti, prema mišljenju Ministarstva finansija takvo uzimanje dobara nije dužan da evi-dentira preko fiskalne kase, s obzirom da nije izvršen promet, odnosno ne postoji naknada za uzeta dobra.
Ministarstvo finansija napominje da je privredni subjekt dužan da za tako uzeta dobra izvrši razduženje malopro-dajnog objekta i internim računom zaduži mesto troška u privrednom subjektu po nabavnoj ceni, u skladu sa propisima koji regulišu oblast računovodstva i revizije.
Poreski tretman uzimanja dobara koja su deo poslovne imovine obveznika PDV u poslovne svrhe, odnosno u cilju obavljanja delatnosti
(Mišljenje Ministarstva finansija iz Biltena MF, br. 413-00-0539/2009-04 оd 21.5.2009. godine)
Odredbom člana 3. tačka 1) Zakona o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnik RS“, br. 84/04, 86/04–ispravka, 61/05 i 61/07, u daljem tekstu: Zakon) propisano je da su predmet oporezivanja PDV isporuka dobara i pružanje usluga (u daljem tekstu: promet dobara i usluga) koje poreski obveznik izvrši u Republici uz naknadu, u okviru obavljanja delatnosti, kao i uvoz dobara u Republiku.
Promet dobara, u smislu ovog zakona, je prenos prava raspolaganja na telesnim stvarima (u daljem tekstu: dobra) licu koje tim dobrima može raspolagati kao vlasnik ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 4. stav 1. Zakona).
U skladu sa navedenim zakonskim odredbama, kada obveznik PD uzima dobra koja su deo njegove poslovne imovine u poslovne svrhe, odnosno u cilju obavljanja delatnosti, u tom slučaju ne radi se o prometu dobara, pa po tom osnovu ne postoji ni obaveza obračunavanja i plaćanja PDV.
Prema odredbi člana 42. stav 1. Zakona, obveznik je dužan da izda račun ili drugi dokument koji služi kao račun (u daljem tekstu: račun) za svaki promet dobara i usluga drugim obveznicima.
Međutim, kada obveznik PDV uzima dobra koja su deo njegove poslovne imovine, u poslovne svrhe, odnosno u cilju obavljanja delatnosti, u tom slučaju ne radi se o prometu dobara, pa po tom osnovu ne postoji ni obaveza izdavanja računa iz člana 42. Zakona.
Pored toga, obveznik PDV dužan je da vodi evidenciju o dobrima koja uzima za poslovne svrhe, a koja obezbeđuje vršenje kontrole u skladu sa odredbom člana 46. stav 1. Zakona i odredba-ma Pravilnika o obliku, sadržini i načinu vođenja evidencije o PDV („Sl. glasnik RS“, br. 107/04 i 67/05).
Ministarstvo finansija napominje da obveznik koji je u fiskalnim isečcima iskazivao PDV, a da za to nije imao obavezu, dužan je da, shodno odredbama člana 10. stav 1. tačka 4), člana 44. stav 3. i člana 51. stav 2. Zakona, plati iskazani PDV.
