Troškovi smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu
Ponekad se pojavi potreba poslodavca da pošalje zaposlene, radi obavljanja nekog posla, na određeni vremenski period u mesto van mesta sedišta poslodavca odnosno van ugovorenog mesta rada zaposlenog.
Član 118. stav 1. tačka 4) Zakona o radu propisuje da zaposleni ima pravo na naknadu troškova smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, ako poslodavac nije zaposlenom obezbedio smeštaj i ishranu bez naknade, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.
Zakon upućuje poslodavca da sve u vezi rada i boravka na terenu uredi opštim aktom ili ugovorom o radu.
Službeno putovanje ili rad na terenu
Službeno putovanje takođe podrazumeva upućivanje zaposlenog da obavlja poslove za račun poslodavca van ugovorenog mesta rada.
Službeno putovanje ima različit poreski tretman u odnosu na rad na terenu. Zato treba razgraničiti šta se smatra službenim putovanjem, a šta boravkom na terenu. Ovo pitanje uređuje poslodavac svojim opštim aktom ili ugovorom o radu.
Dakle, da bi se rad zaposlenog van ugovorenog mesta rada smatrao radom i boravkom na terenu potrebno je da poslodavac svojim opštim aktom ili ugovorom o radu definiše šta se smatra radom i boravkom na terenu.
U praksi se najčešće definiše da službeno putovanje traje nešto kraće, na primer, najduže 15 dana neprekidno i da se po potrebi može produžiti najduže do 30 dana, a rad i boravak na terenu traje duže, na primer, minimum 15 i više dana neprekidno.
Zaposleni koji rade na terenu van sedišta poslodavca, a ne borave stalno na tom terenu već ih poslodavac svakog dana odvozi na teren i vraća u sedište poslodavca, odnosno mesto stanovanja zaposlenog, ne smatra se radom i boravkom na terenu. U ovom slučaju bi zaposleni imali pravo na dnevnice za službeno putovanje ukoliko na tim poslovima provedu određeni broj časova za koje je poslodavac predvideo opštim aktom pravo na punu dnevnicu ili na pola dnevnice. Tada bi poslodavac svakog dana izdavao naloge za službeni put i na osnovu njih obračunavao i isplaćivao pripadajući iznos dnevnice.
Naknada troškova zaposlenom za rad i boravak na terenu
U skladu sa članom 118. stav 1. tačka 4) Zakona o radu poslodavac je obavezan da, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, nadoknadi troškove smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, ukoliko nije obezbedio smeštaj i ishranu bez naknade.
Zakonom nije precizirano koliko treba da iznose ovi troškovi. Prema tome, poslodavac opštim aktom ili ugovorom o radu treba da utvrdi prava zaposlenog, odnosno obavezu poslodavca prema zaposlenima koji rade i borave na terenu. U tom smislu poslodavac utvrđuje obezbeđivanje besplatnog smeštaja i ishrane na terenu, a ako to ne obezbedi, utvrđuje visinu troškova koje je obavezan da nadoknadi zaposlenom.
Poslodavac može da nadoknadi ove troškove uplatom na račun preduzeća koji pruža te usluge u mestu gde se terenski rad obavlja ili putem isplate zaposlenom u gotovini. Nadoknađuju se stvarni troškovi za smeštaj i ishranu za vreme rada i boravka na terenu na osnovu adekvatne dokumentacije (računi za hotel ili restoran, računi za nabavku namirnica za ishranu u trgovinama i sl.).
Naknada troškova smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu se ne smatra zaradom zaposlenog, već je u pitanju trošak poslodavca, te ne podleže obavezi plaćanja poreza i doprinosa.
Terenski dodatak
Pored naknade troškova za smeštaj i ishranu poslodavac može opštim aktom ili ugovorom o radu da utvrdi pravo zaposlenog na dodatnu naknadu za rad i boravak na terenu u vidu terenskog dodatka, zbog toga što zaposleni duže vremena boravi van svog mesta rada i stanovanja zbog čega je duže vreme odvojen od porodice ili radi podmirenja nekih dodatnih troškova koje bi zaposleni mogao da ima, a koje prema Zakonu o radu poslodavac nije dužan da nadoknadi.
Terenski dodatak čini zaradu zaposlenog i podleže obavezi plaćanja poreza i doprinosa na zarade. Naime, prema članu 120. stav 1. tačka 4) Zakona opštim aktom ili ugovorom o radu poslodavac može da utvrdi pravo zaposlenog na druga primanja. Shodno tome, terenski dodatak se utvrđuje kao drugo primanje zaposlenog, koje u smislu člana 105. stav 3. Zakona, čini zaradu zaposlenog.
Pravo na odbitak prethodnog PDV-a
Poslodavac ima pravo na odbitak prethodnog PDV-a kod računa za smeštaj zaposlenih na terenu, jer se to smatra troškom poslovanja i u svrhu je obavljanja delatnosti. Naime, poslodavac je u obavezi da nadoknadi ove troškove i u skladu sa tim ima i pravo da prizna prethodni PDV.
Sa druge strane, za ishranu zaposlenih propisan je izuzetak. Prema članu 29. stav 1. tačka 3) Zakona o porezu na dodatu vrednost obveznik nema pravo na odbitak prethodnog poreza po osnovu izdataka za ishranu zaposlenih. Prema tome, ne postoji pravo na odbitak prethodnog poreza iz računa za nabavku namirnica za ishranu u trgovinama ili računa iz restorana po osnovu ishrane zaposlenih tokom rada i boravka na terenu.
Povezani tekst:
