Sasvim je izvesno da prevare postoje otkad postoji i ljudski rod. Jedna od najpopularnijih prevara svih vremena, koja ima i poseban naziv po svom tvorcu, a uz to je i danas prisutna u brojnim oblicima, je Ponzijeva šema.
Sve je počelo dvadesetih godina prošlog veka, kada je Čarls Ponzi smislio način da prevari i ošteti mnoštvo ljudi za milione dolara, nateravši ih da veruju da će zaraditi veliku količinu novca. Kao i kod svake prevare, i kod ove posreduju psihološki faktori, kao što su pohlepa, ali i lakovernost, odnosno verovanje u stvari koje su zbilja suviše dobre da bi bile istitnite.
Iako su zapisi o različitim formama ove šeme prisutni još od 19. veka, ipak se Ponzi smatra njenim tvorcem. Ona ima sledeće ključne elemente:
– Investitorima se obeća veliki povrat uloženog novca. Ponzi je svojim žrtvama garantovao da će zaraditi od 50 do 100 odsto sume koju ulože.
– Na samom početku cele stvari, investitori zaista i dobijaju visoke količine novca spram onoga što su uložili, ali je „caka” u tome što je to zapravo novac koji su uložili drugi investitori.
– Novac koji steknu ovako lako investitore podstiče da nastave sa ulaganjem, ali obično više ne vide „živ” novac, već se sve sastoji od obračuna onoga što tek treba da im se isplati.
– Tako investitori više nisu u mogućnosti da povuku uloženi novac, a u ovoj fazi još i ne shvataju da je reč o prevari. Nude im se nove mogućnosti ulaganja ili im se obećava još veća zarada ako investiraju dugoročno. Ponzi je tvrdio da će za ulaganja u periodu od 45 dana obezbediti povrat od 50 odsto, a za period od 90 dana čak 100 odsto.
– Novi investitori bivaju isplaćeni novcem starih investitora, a stari se drže na kratkoj uzici stalnim obećanjima da će do isplate doći i da će, što duže čekaju, suma biti veća. Ljudi u ovom trenutku obično odbijaju da poveruju da su prevareni i tako čitav krug nastavlja da se vrti.
Ponzijeve operacije počele su nakon što je primio pismo iz Španije koje je došlo sa internacionalnim kuponom (IRC) koji se može zameniti za jednu ili više poštanskih markica. Tako se na dobijeno pismo može odgovoriti potpuno besplatno. S obzirom da poštanske markice ne koštaju isto u zemljama u kojima se IRC može kupiti i zameniti za marke, ovaj sistem ima manjkavost koju je Ponzi iskoristio. Tako je započeo sa svojom šemom u Italiji, odakle je emigrirao 1903. godine. Njegovi rođaci iz ove zemlje, gde su markice bile jeftinije, su za njega kupovali IRC-ove i slali ih u SAD. Njegova namera bila je da menja IRC-ove za markice u Americi i prodaje ih, za šta kaže da je ostvarivao i do 400 odsto profita.
Iako je 1919. iskusio prve birokratske nevolje sa ovom šemom, Ponzi je i dalje uspevao da ubedi svoje prijatelje iz Bostona da u istu investiraju. Njima je govorio da će ostvariti zaradu od 60 odsto od uloženih sredstava.
U intervjuu za The New York Times, Ponzi je 30. jula 1920. godine opisao rane dane svojih malverzacija: „Prvo sam pokušao sa malim iznosima. i uspevalo je. Prvog meseca 1.000 dolara postalo je 15.000. Zatim sam počeo da uvodim svoje prijatelje. Najpre sam prihvatao depozite u menicama koje su se naplaćivale posle 90 dana, po 150 dolara za svakih 100 primljenih. Iako sam obećavao naplate nakon 90, zapravo sam ih vršio nakon 45 dana.”
Ponzi je u Bostonu u decembru 1919. osnovao The Securities Exchange Company, a priča o njegovim ogromnim profitima se širila i tako privlačila nove investitore. Do 20. maja naredne godine njegovi agenti operisali su širom Nove Engleske i Nju Džerzija, a zarada koju je pritom ostvarivao iznosila je današnjih 4.5 miliona dolara. Do jula je Ponzi stekao imanje u blizini Bostona i milionima dolara svojih žrtava kupio deonice kompanije Hanover Trust. Njeno učešće u ovoj šemi bilo je od ključne važnosti. Ponzi je posedovao 38 odsto njihovih deonica, a zahvaljujući njoj imao je i nekoliko novih bankovnih računa i tako lakše prikrivao trag.
Prvom polovinom juna 1920. čelni menadžeri ove kompanije su saznali za Ponzijeve depozite u banci koji su bili naslovljeni na različita imena, a sume su bile iste one koje je uspevao da iskamči od svojih žrtava. Njegov račun povezan sa ovom kompanijom pokazivao je da on novac nije dalje ulagao, već ga je koristio za sopstvene potrebe, podižući ga putem menica pre datuma naplate.
Iako su menadžeri postali svesni da je ono što Ponzi radi prevara i s tim u vezi preduzeli neophodne korake, nisu uspeli da ga zaustave. Ponzi je tada bio osumnjičen za nelegalne radnje, ali istraga nije pokazala nikakve aktivnosti koje bi to i dokazale, jer su svi investitori tada bivali isplaćeni na vreme. Međutim, do tada relativno mirna površina vode se zatalasala kada je The Boston Post počeo sa objavljivanjem serije članaka koji su preispitivali Ponzijev biznis model. Istraga koju je sprovela Klarens Baron, finansijski ekspert, iznela je na svetlost dana nekoliko zanimljivih činjenica koje je ovaj list potom objavio.
Istraga je pokazala da Ponzi nije ulagao sopstveni novac u šemu, a samo mala količina IRC kupona (0,02 odsto) bila je potrebna da se šema održava. Takođe, nigde nisu kupovane veće količine ovih kupona, zato što bi troškovi njihove isporuke i za sve to neophodne radne snage nadmašivali ostvaren profit. Kada je tokom leta 1920. godine zavladala panika, Ponzi je uspeo da, preko Securities Exchange kompanije, investitorima plati 2 miliona dolara, što ih je smirilo. Neki su čak odlučili da ostave svoj novac kod Ponzija.
Sve ovo je privuklo pažnju federalnog tužioca u Masačusetsu, koji je naložio proveru iznetih tvrdnji. Istovremeno, Ponzi je angažovao novog agenta kako bi se nosio sa lošim publicitetom. Agent je, međutim, objavio dokumente koji obelodanjuju Ponzijevu šemu, a u The Boston Postu osvanuo je članak u kom isti agent otkriva da Ponzi nikada nije isplaćivao svoje investitore, te da ne samo da nije imao basnoslovne sume koje je tvrdio da ima, već je bio u milionskim dugovima.
Ovo je izazvalo nova komešanja među investitorima, ali iskusni Ponzi ih je ućutkao novcem koji je povukao sa bankovnih računa Hanover Trusta. Bankar Masačusetske banke tada je postao sumnjičav spram Ponzija i naložio je ispitivanje, koji je pokazalo da su, uz nekoliko hiljada dolara nenaplaćenih kredita, nedavno unovčeni čekovi od strane raznih klijenata, pa je postalo jasno da čitava stvar prilično sumnjiva.
Banka je spram ovog otkrića preduzela hitru akciju, zamrznuvši sve Ponzijeve račune u Hanoveru i započevši proceduru pridnudnog stečajnog postupka. Istragu je započeo i javni tužilac, kada je ustanovljeno da Ponzijev dug iznosi najmanje 7 miliona dolara. Banka je ubrzo došla u posed kompletne Hanover Trust kompanije, osujetivši Ponzijev očajnički plan da iz sefa uzme sredstva koja su mu sada postala nedostupna.
Ponzi je uhapšen 12. avgusta 1920. godine, a 1. novembra iste godine je proglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora od pet godina. Ovo nije bio prvi susret sa ustanovama korektivnog tipa za Ponzija: on je 1909. godine, dok je živeo u Kanadi, osuđen na tri godine zatvora zbog učestvovanja u – pogodite čemu – prevari. Nakon što je odslužio samo 20 meseci, pomogao je nekolicini Italijana da ilegalno pređu granicu sa SAD, zbog čega je uhvaćen i osuđen na dve godine zatvora u Atlanti. Pušten je 1912. i više se nije vraćao u zatvor, sve do momenta dok nije uhapšen zbog svoje čuvene šeme.
Iako je kazna iznosila pet godina, pušten je na slobodu nakon tri i po godine. Nedugo potom ga je država Masačusets tužila za kršenje državnog zakona, a Ponzi se branio tako što je tvrdio da je već odgovarao za istu stvar na federalnom nivou, pod šta spadaju i zakoni pojedinačnih država. Sa istim argumentom stigao je do Vrhovnog suda, gde gubi pravnu bitku i biva osuđen na sedam do devet godina zatvora.
Kada je pušten pod kaucijom, tokom dugotrajnog žalbenog postupka, Ponzi je otišao na Floridu i 1925. godine započeo novu šemu, koja je uključivala zemljište na osnovu kog je investitorima obećavao povrat od 200 odsto nakon 60 dana. U februaru sledeće godine optužen je za malverzacije sa vrednosnim hartijama i ubrzo proglašen krivim. Dok je bio pod kaucijom, Ponzi menja svoj lični opis i pokušava da pobegne u Italiju na jednom trgovačkom brodu. Pronađen je u Nju Orleansu i izručen Masačusetsu, gde je odlužio kaznu.
Pušten je 1934. godine i deportovan u Italiju, gde je neko vreme radio u javnom sektoru. Za to vreme je napisao svoju autobiografiju pod nazivom „Uspon gospodina Ponzija”. Posle toga odlazi u Brazil i živi u siromaštvu, sve do smrti, 18. januara 1949. godine. Umro je u dobrotvornoj bolnici.
Mnoge Ponzijeve žrtve suočile su se sa ogromnim dugovima i gubicima životne ušteđevine. Većina je povratila oko 30 odsto svojih ulaganja, a ukupni gubici procenjeni su na 20 miliona dolara, što je ekvivalentno današnjoj sumi od 230 miliona. Ove cifre nikada nisu precizno ustanovljene, a istražioci kažu da je Ponzijevo knjigovodstvo bilo tako manjkavo, da nisu bili u stanju da utvrde tačne razmere njegovih podvala, niti gde je ogroman deo novca na kraju završio. Ponzi je izgleda ovu tajnu odneo sa sobom u grob.
Autor: Ina Borenović
Izaberite poslovnu jedinicu koju želite da kontaktirate:
