Društvo sa ograničenom odgovornošću predstavlja najčešću pravnu formu privrednih društava koja postoje i posluju u našoj zemlji.
Razlozi za dominantno prisustvo ove pravne forme privrednih društava u Srbiji su višestruki. Pre svega, relativno nizak iznos novčanog uloga (500 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan uplate) i odsustvo odgovornosti članova društva,za obaveze društva, motivišu potencijalne osnivače (fizička i pravna lica) da se odluče za ovu pravnu formu privrednog društva.
Na našim prostorima, veliki broj društava s ograničenom odgovornošću jesu jednočlana društva, tj. društva koja imaju samo jednog osnivača (vlasnika). Kod ovih društava ne može doći do situacije da dođe do blokade u odlučivanju, s obzirom na to da ovo društvo im samo jednog člana koji ujedno donosi odluke.
Međutim, u društvima sa više članova i to najčešće u društvima koja imaju dva člana (koji imaju po 50% udela u kapitalu i jednako pravo glasa) može da dođe do problema u odlučivanju.
U ovom tekstu ćemo sagledati situacije kada u društvu s ograničenom odgovornošću dolazi do blokade u odlučivanju društva, ukazaćemo na mehanizme kojima društvo sprečava ili razrešava nastalu blokadu u odlučivanju i kakve su posledice za društvo ukoliko se ti mehanizmi unapred ne ugovore.
Zakon o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ broj 125/04) sadrži dispozitivne norme o raspodeli nadležnosti između organa društva s ograničenom odgovornošću (skupština, upravni odbor ili direktor) i o potrebnoj većini za donošenje odluka. Međutim, Zakon je ostavio prostor za to da društva, svojim internim aktima (osnivački akt, ugovor članova društva) mogu ovu materiju i drugačije urediti.
Do blokade u odlučivanju skupštine društva s ograničenom odgovornošću dolazi kada se određena odluka ne može doneti, bilo iz razloga nepostojanja kvoruma za donošenje, bilo zato što ne postoji potrebna većina (u dvočlanom društvu – jednoglasnost), pri čemu nedonošenje te odluke ugrožava normalno funkcionisanje društva.
Zakonom o privrednim društvima eksplicitno je predviđen samo jedan slučaj kada može doći do blokade u odlučivanju društva s ograničenom odgovornošću. U tom smislu, odredbom člana 183, u vezi sa članom 346, stav 1. tačka 2. propisano je da blokada u odlučivanju postoji kada članovi društva na najmanje dve uzastopne godišnje skupštine ne uspeju da izaberu članove upravnog odbora društva, tako da se poslovi društva ne mogu voditi u interesu društva. Međutim, mogući su slučajevi da dođe do blokade u odlučivanju društva i u nekim drugim situacijama, npr. kada uopšte nije moguće sazvati sednicu skupštine društva zbog nepostojanja kvoruma i slično.
Takođe, i sami članovi društva prilikom izrade internih akata društva mogu unapred definisati situacije kada nastupa blokada u odlučivanju, kao i predvideti mehanizme radi izlaska iz krize. Primera radi, može se predvideti da je za donošenje određenih odluka potrebno prisustvo svih članova društva (tako da jedan član svojim neprisustvom ili neglasanjem može blokirati rad skupštine). Isto tako, može se predvideti da je za donošenje određenih odluka potrebna jednoglasna odluka svih članova (u suprotnom dolazi do blokade u odlučivanju). Dakle, blokada u odlučivanju skupštine društva s ograničenom odgovornošću nastaje onda kada članovi društva ne mogu postići saglasnost o tome kako društvo treba da obavlja svoju delatnost u konkretnoj situaciji kada na dnevni red dođe određeno poslovno pitanje.
Pri tome, treba praviti razliku između slučaja blokade u odlučivanju društva i situacije kada odluka ne može biti doneta iz razloga što za nju nije glasala potrebna (predviđena) većina, pri čemu delatnost društva može biti normalno nastavljena. Primera radi, ukoliko je za donošenje odluke o povećanju (ili smanjenju) kapitala potrebna 2/3 većina ili jednoglasnost članova, a svi članovi ne žele da glasaju za takvu odluku, rezultat je da se takva odluka neće doneti na skupštini društva, odnosno neće doći do povećanja (ili smanjenja) osnovnog kapitala, ali će društvo nastaviti normalno da obavlja svoju delatnost (sa dotadašnjom vrednošću osnovnog kapitala) Takođe, treba praviti razliku između pravnih sporova koji mogu da nastanu između članova društva i situacije kada dolazi do blokade u odlučivanju skupštine društva. Naime, kada je reč o neslaganju koje može nastati između pojedinih članova društva i koja se odnose na njihova prava i obaveze u društvu, ovi sporovi se najčešće rešavaju pokretanjem tužbi kod nadležnog suda ili putem nekog drugog organa (npr. arbitražne komisije i sl.), pri čemu društvo nastavlja normalno da funkcioniše i obavlja svoju delatnost.
Sa druge strane, blokada u odlučivanju koja nastaje kada članovi društva ne mogu da postignu saglasnost o određenom pitanju (odluci) ugrožava normalno funkcionisanje društva, i u tom slučaju je potrebno primeniti neke od unapred dogovorenih mehanizama radi izlaska iz nastale krize.
Osnivači društva s ograničenom odgovornošću mogu unapred, još dok se nalaze u fazi dogovora o osnivanju društva s ograničenom odgovornošću, definisati način na koji će rešavati nastale blokade u odlučivanju.
Međutim, ukoliko ovu materiju ne regulišu u inicijalnoj fazi saradnje, tj. dok se nalaze u fazi pregovora, članovi društva mogu i naknadno predvideti određene mehanizme za prevazilaženje blokade u odlučivanju – izmenama i dopunama ugovora o osnivanju društva, ili naknadnim zaključenjem ugovora članova društva.
Postoje i određena mišljenja po kojima mehanizme za razrešenje nastale blokade u odlučivanju ne bi trebalo unapred određivati i ugovarati za neke buduće (apstraktne) situacije – kroz akta društva (osnivački akti ili ugovor o osnivanju), već da je mnogo bolje rešenje da se članovi društva u svakoj pojedinačnoj situaciji dogovaraju o konkretnom mehanizmu za razrešenje nastale blokade, uzimajući u obzir sve okolnosti koje su dovele do blokade. Početni korak ka izlasku društva iz nastale blokade, najčešće, predstavlja pronalaženje kompromisnog rešenja, koje uključuje pregovore između članova društva o mogućnostima izlaska iz blokade, posredstvom trećih nepristrasnih i stručnih lica (medijatora ili arbitara).
Sa druge strane, likvidacija društva predstavlja krajnju i najdrastičniju mogućnost za okončanje krize društva zbog nastale blokade u odlučivanju, koja ima za posledicu prestanak društva kao pravnog lica.
U praksi se često za prevazilaženje blokade u odlučivanju društva, koriste mehanizmi (ugovorne klauzule) putem kojih bilo koji član društva može zahtevati od drugih članova da mu prodaju svoje udele ili zahtevati da otkupe njegov udeo u slučaju da dođe do blokade u odlučivanju, čime se omogućava da društvo normalno nastavi sa obavljanjem svoje delatnosti.
Pronalaženje kompromisnog rešenja između članova društva predstavlja prvi korak ka izlasku iz blokade u odlučivanju društva, koji najčešće uključuje pregovore između članova društva o mogućnostima izlaska iz krize. U fazi pregovora o izlasku iz blokade, moguće je ugovoriti učestvovanje trećeg, nepristrasnog lica u pregovorima, kroz razne varijante medijacije ili kroz ugovaranje arbitraže. U tom smislu, u ovoj fazi kao jedan od načina izlaska iz blokade predstavlja ugovaranje učestvovanja trećeg lica tzv. medijatora, koji će članovima društva pružiti stručnu pomoć u prevazilaženju razlika, posredovanjem u pregovorima i poboljšanjem njihove komunikacije. Iako medijator nema ovlašćenja da donosi odluke umesto članova društva, on svojom nepristrasnošću i stručnošću omogućava da članovi društva dođu do zajedničkog, kompromisnog rešenja, koje dovodi do prevazilaženja nastale blokade.
Sledeći način za prevazilaženje nastale blokade predstavlja ugovaranje arbitraže, odnosno angažovanje trećeg nepristrasnog i stručnog lica, tzv. arbitra. Naime, za članove društva koji ne mogu sami da pronađu rešenje o tome koja je odluka najbolja za društvo, donošenje odluke mogu prepustiti stručnom licu – arbitru, u koje obe strane imaju poverenje. Odluka arbitra treba da bude konačna i obavezujuća za sve članove društva kako bi dovela do definitivnog okončanja blokade.
Arbitraža kao način izlaska iz blokade u odlučivanju ima određene nedostatke zbog kojih se retko primenjuje u praksi. Kao prvo, pronalazak nezavisnog stručnjaka koji može doprineti razrešenju nastale blokade u odlučivanju tako što će na osnovu svog znanja i iskustva doneti optimalnu odluku za društvo, uz istovremeno zadovoljenje interesa svih članova društva, u praksi je izuzetno teško. Drugo arbitraža pretpostavlja da članovi društva treba da prepuste donošenje poslovnih odluka nekom trećem licu, koje nije u dovoljnoj meri upoznato sa celokupnim poslovanjem društva, što može umanjiti značaj donete odluke. Zatim, mana arbitraže je i u tome što u mnogo manjoj meri podrazumeva postizanje kompromisnog rešenja o spornom pitanju između članova društva, tako da još više može produbiti njihov međusobni problem.
Kada je nemoguć izlazak iz blokade putem dogovora između članova društva na neki od navedenih načina, jedno od rešenja jeste i izlazak iz društva jednog od članova društva.
Naime, ugovaranje raznih modaliteta prodajne i/ili kupovne opcije predstavlja rešenje za izlazak iz krize društva koja je nastala usled blokade u odlučivanju.
Pri tome, prodajna opcija predstavlja ugovornu klauzulu kojom se nekom od članova društva daje pravo, odnosno opcija da po ispunjenju određenih uslova, ostalim članovima društva ponudi na prodaju svoj udeo, po unapred određenoj i definisanoj ceni.
Ukoliko član društva odluči da iskoristi prodajnu opciju – ostali članovi društva imaju obvezu da otkupe njegov udeo, u skladu sa dogovorenim uslovima i aktima društva.
Sa druge strane, kupovna opcija predstavlja ugovornu klauzulu kojom se nekom od članova društva daje pravo, odnosno opcija da, po ispunjenju određenih uslova, od drugih članova zahteva da mu prodaju svoje udele po ceni koja je unapred određena i definisana.
I u ovom slučaju, član društva kome je dodeljena kupovna opcija ne mora iskoristiti svoje pravo, ali ukoliko odluči da ga iskoristi, ostali članovi društva imaju obavezu da izvrše prenos svojih udela u skladu sa dogovorenim uslovima. Kako bi ovaj mehanizam izlaska iz blokade dao najbolje rezultate, neophodno je internim aktima društva precizno i unapred odrediti trenutak kada se ovo pravo, tj. opcija (prodajna ili kupovna) aktivira kao posledica blokade. Naime, neophodno je što detaljnije urediti postupak primene ovog mehanizma, u smislu utvrđivanja činjenice kada nastupa blokada, što aktivira ceo mehanizam, kao i preciziranja uslova pod kojima se mogu ostvariti predviđena prava (opcije), kao i rokova koje treba poštovati.
Odredba člana 177. Zakona o privrednim društvima reguliše pravo člana društva, na istupanje iz društva, odnosno pravo društva na isključenje člana iz društva, koji članovima društva s ograničenom odgovornošću daje mogućnost da odrede osnove, postupak i posledice prestanka svojstva člana društva, zbog istupanja ili isključenja.
U praksi može doći do situacije da niko od članova društva ne želi više da nastavi zajedničku saradnju, tj. poslovanje u zajedničkom društvu, niti su zainteresovani da otkupe udele od drugih članova.
U takvom slučaju, članovi društva mogu izvršiti prodaju – prenos celokupnog udela u društvu nekom trećem licu van društva, ili se mogu odlučiti da pokrenu postupak dobrovoljne likvidacije društva.
Likvidacija društva je jedan od načina prestanka postojanja privrednog društva kao pravnog lica, koji se sprovodi samo ukoliko je društvo solventno, tj. platežno sposobno. U protivnom, ako je društvo insolventno, odnosno ako postoje uslovi za sprovođenje stečaja, tada se ne može sprovesti postupak likvidacije.
U procesnopravnom smislu, pod likvidacijom se podrazumeva poseban postupak u kojem se imovina privrednog subjekta prikuplja i unovčava kako bi se isplatila sva njegova dugovanja prema poveriocima, a nakon toga preostala sredstva raspodelila, na način predviđen pravilima privrednog subjekta, s tim da se posle sprovedenog postupka likvidacije privredni subjekt briše iz Registra privrednih subjekata u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje registracija privrednih subjekata.
Odredbom člana 347. Zakona o privrednim društvima eksplicitno su predviđeni slučajevi kada može doći do likvidacije društva po samom zakonu, ali pod uslovom da društvo ima dovoljno finansijskih sredstava za pokriće svojih obaveza, tj. ako je solventno, jer se u suprotnom pokreće postupak stečaja.
Međutim, odredbama Zakona je uređeno da društvo može i dobrovoljno pokrenuti postupak likvidacije društva, na osnovu odluke članova društva.
Cilj sprovođenja postupka dobrovoljnog prestanka, tj. likvidacije društva jeste da se okonča kriza u društvu zbog nastale blokade u odlučivanju, pri čemu se ostatak likvidacione mase, tzv. likvidacioni višak raspodeljuje članovima društva u skladu sa postojećom strukturom vlasništva, tj. udelima u društvu, ili prema unapred utvrđenim pravilima društva.
Na našim prostorima, ugovaranje mehanizama koje je moguće pokrenuti u situacijama kada nastane blokada u odlučivanju je još uvek prilično retka pojava u praksi.
U odsustvu unapred ugovorenih mehanizama radi izlaska iz blokade u odlučivanju društva, rešenje je u primeni odredbi Zakona o privrednim društvima, u smislu primene zakonskih pravila o istupanju i isključenju člana društva (odredba člana 177. Zakona), ili prenosu (prodaji) udela na treće lice van društva (odredba člana 128.), kao i o likvidaciji društva (odredba član 181. Zakona).
Manjinski članovi društva u situacijama kada ne mogu zaštiti svoja prava (npr. u slučaju blokade u odlučivanju društva, kada uprava društva ne obavlja ili ne može obavljati poslove u interesu članova društva, kada se imovina društva rasipa i umanjuje i sl.) imaju na raspolaganju kao krajnje sredstvo – zahtev za likvidaciju društva, odnosno imaju pravo da pred nadležnim sudom pokrenu postupak protiv društva, u cilju prestanka, tj. likvidacije društva.
Naime, odredbom člana 183. a u vezi sa članom 346. stav 1. Zakona o privrednim društvima propisano je da, po zahtevu manjinskih članova društva koji raspolažu sa najmanje 20% udela u osnovnom kapitalu društva, nadležni sud može naložiti prestanak društva ili naložiti društvu neke druge mere.
Pri tome, važno je naglasiti da sam zahtev manjinskih članova društva ne znači da će sud i doneti odluku o likvidaciji društva, posebno ako sud oceni da postoji mogućnost za primenu drugih instituta (istupanje i isključenje članova društva, prenos udela na treće lice van društva i sl.).
Dakle, sud ceni da li su ispunjeni predviđeni uslovi za prestanak društva, i zavisno od svoje procene donosi odgovarajuću odluku, u smislu da pokreće postupak likvidacije društva, ili ako se radi o otklonjivom osnovu, nalaže društvu da u određenom roku otkloni nepravilnosti. U slučaju da društvo u dostavljenom roku ne otkloni navedene nepravilnosti, tada sud pokreće postupak prestanka, tj. likvidacije društva.
Međutim, ako po zahtevu manjinskih članova društva ne pokrene postupak likvidacije, tada sud može društvu naložiti neke druge mere, kao što su: razrešenje bilo kojeg člana upravnog odbora, izbor člana upravnog odbora, imenovanje privremenog zastupnika kapitala, revizija finansijskog izveštaja društva i popis imovine društva, plaćanje dividende i sl. u skladu sa odredbom člana 346. stav 4. Zakona o privrednim društvima.
Autor: AKTIVA sistem
Izaberite poslovnu jedinicu koju želite da kontaktirate: