Neću da ti kažem

Ovaj tekst problem organizacione odgovornosti sagledava iz drugačijeg ugla. Cilj mu je da skrene pažnju na situacije kada su nadležnosti, ovlašćenja i odgovornosti definisane, a podređeni saradnici se obraćaju nadređenima ne zato što ne mogu da donesu odluku. Ponekad to čine kada nemaju dovoljno znanja ili iskustva i neophodne su im konsultacije i tada ih treba posavetovati. Ali ponekad to čine i da bi prebacili odgovornost za rešenje na viši nivo. „Neću da ti kažem” je tehnika koju je neophodno razviti i uvežbati da bi se menadžeri zaštitili od zadataka koji su u nadležnosti njihovih podređenih saradnika.

U svojoj kancelariji tačno iza svoje fotelje, na mestu gde se u neka vremena držala Titova slika, jedan direktor je okačio mantru “Ako nemaš predlog, onda si ti problem”. Nije namenjeno klijentima, već ga umesto ikone štiti od njegovih saradnika. Tačnije, štiti njegovo zdravlje i njegovo vreme. I njegov novac. Štiti ga od toga da se bavi onim zašto plaća svoje potpredsednike, izvršne direktore, menadžere ili ma kako ih, da bi cela predstava ozbiljnije izgledala, zvali. A štiti i njega od njih.

„Za šta mi služe moji saradnici?” ili „Za šta ja služim mojim saradnicima?”. Sve češće i češće i sve više i više menadžera služe svojim saradnicima da od njih primaju tužne vesti, a oni njima da im donose tužne vesti. „Direktore, ovi još nisu platili”, ili „Prodaja ovog proizvoda ide jako loše.” Molim vas, obratite pažnju da sam posle dve navedene rečenice stavio jednu tačku a ne tri. To znači da se ova, ako se ne varam, u gramatici se to zove izjavna rečenica završila, a da se onaj ko ju je izjavio sprema da polako napusti ispovedaonicu. Da je bilo tri tačke podrazumevalo bi nastavak koji bi počeo sa: „… i ja mislim da treba…”, i/ili „… i ja planiram da uradim…”, što bi, ne samo ukazivalo da donosilac tužnih vesti misli, nego da ima i ideju kako da razreši problem za koji je on odgovoran.

Tako je veliki predsednik ili generalni menadžer uvučen u igru koja se u teoriji ne naziva nikako, a u praksi ćemo je nazvati „decentralizacija nagore”. Vaš saradnik vam je dao zadatak i sami možete da odlučite i koju ćete odluku doneti, i kako, i kada ćete da sprovedete to što ste odlučili. Samo je problem što on nije jedini koji će vam sa puno poverenja prepustiti da donesete odluku za ono za šta je on nadležan. A postoje i mnogi zadaci za koje ste samo vi nadležni.

Iako sam veliki protivnik vraćanja u prošlost, sad bi trebalo malo zastati, osvrnuti se i priznati: „A ko ih je to naučio”. Ko je bio „posesivna mamica” koja je želela da sve probleme rešava iz opravdanog razloga jer sve najbolje zna. I ko bi i dan danas to najviše voleo da nije došlo doba da se polako uz stari dobri Persen kreće ka raznim antihipertenzionim lekovima. I da se, paralelno sa njima, potraže i organizacioni lekovi. Da se, za početak, placebo sirupčić Nadležnost, koji se uzimao preko natpisa na vizitkartama, zameni ozbiljnim propisanim i jasnim nadležnostima u vidu jasnih opisa radnih mesta (koja se ne pišu zato što „eto moramo i to da imamo”, već da bi se jasno znalo ko šta radi). Zatim, u sklopu tih istih opisa, za te nadležnosti treba definisati ovlašćenja, odnosno, formalno pravo saradnicima da donose odluke za ono za šta su nadležni. I trenirati da ne prilazite kutijici u kojoj su poređani različiti lekovi, šareni, a na kojoj piše „Ovlašćenja za operativne poslove”. Imate vi vašu kutijicu i ima tu dosta lekova za vas. I verujte organizacije će od toga početi da se leče, od pandemije znane pod nazivom „organizacione neodgovornosti”.

Još jednom podvlačim da saradnici moraju uzimati redovne doze, a vi morate držati ruke dalje od njihovih tableta. I tek tada oni mogu da počnu da se osećaju odgovornim za zadatak koji im je postavljen, a i vi možete da ih pozivate na odgovornost. Da ne bismo ostali samo na „osećajima” i „pozivanjima”, sve ovo je neophodno povezati sa sistemom nagrađivanja. I dođemo jako blizu do narodne poslovice „Čist račun, duga ljubav”.

Ako se neko pita „a šta da radimo ako zaposleni nemaju dovoljno znanja da izvršavaju svoje nadležnosti”, izvinjavam se zbog loše postavke. Pošao sam od toga, ne da poznaju, nego da znaju svoj posao. Ili birajte one koje znaju ili naučite one koji hoće da znaju. A kad znaju, imaju jasne nadležnosti i ovlašćenja, tada je na vama da naučite da koristite ključni alat uspešnih menadžera, a to je umeće razlikovanja kada se od vas traži savet, a kada vam se prebacuje odgovornost. Jer, onog trenutka kad traže da ih posavetujete za ono što je njihova nadležnost, o čemu imaju znanja i ovlašćenja, upali ste u klopku. Oni nisu ni hteli savet, samo su hteli da na vas prebace odgovornost. I tada naučite da izgovarate magične rečenice „Neću da ti kažem” i „Nemam pojma”. Obe će vas spasiti od toga da budete odgovorni za sve. A ova druga i da budete odgovorni prema sebi.

Autro: Boris Vukić

Izvor: www.asee.rs