Porezi na imovinu preduzetnika

(Mišljenje Ministarstva finansija iz Biltena MF, br. 430-00-00263/2018-04 od 31.5.2018. godine)

Prema odredbi člana 2. stav 1. tačka 1) Zakona o porezima na imovinu (u daljem tekstu: Zakon), porez na imovinu plaća se na nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije, i to na:

1. pravo svojine, odnosno na pravo svojine na zemljištu površine preko 10 ari;
2. pravo zakupa stana ili stambene zgrade konstituisano u korist fizičkih lica, u skladu sa zakonom kojim je uređeno stanovanje, odnosno socijalno stanovanje, odnosno zakonom kojim su uređene izbeglice, za period duži od jedne godine ili na neodređeno vreme;
3. pravo korišćenja građevinskog zemljišta površine preko 10 ari, u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni režim građevinskog zemljišta;
4. pravo korišćenja nepokretnosti u javnoj svojini od strane imaoca prava korišćenja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javna svojina;
5. korišćenje nepokretnosti u javnoj svojini od strane korisnika nepokretnosti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javna svojina;
6. državinu nepokretnosti na kojoj imalac prava svojine nije poznat ili nije određen;
7. državinu nepokretnosti u javnoj svojini, bez pravnog osnova;
8. državinu i korišćenje nepokretnosti po osnovu ugovora o finansijskom lizingu.

Odredbom člana 2. stav 2. Zakona propisano je da se nepokretnostima, u smislu člana 2. stav 1. Zakona, smatraju:

1. zemljište, i to: građevinsko, poljoprivredno, šumsko i drugo;
2. stambene, poslovne i druge zgrade, stanovi, poslovne prostorije, garaže i drugi (nadzemni i podzemni) građevinski objekti, odnosno njihovi delovi (u daljem tekstu: objekti).

Kad na nepokretnosti postoji neko od prava, odnosno korišćenje ili državina, iz člana 2. stav 1. tač. 2) do 8) Zakona, porez na imovinu plaća se na to pravo, odnosno na korišćenje ili državinu, a ne na pravo svojine (član 2. stav 3. Zakona).

Obveznik poreza na imovinu je pravno i fizičko lice koje je na nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije imalac prava iz člana 2. stav 1. tač. 1) do 4) Zakona (član 4. stav 1. tačka 1) Zakona).

Prema odredbi člana 4. stav 4. Zakona, obveznik poreza na imovinu iz člana 4. stav 1. Zakona koji ne vodi poslovne knjige (u daljem tekstu: obveznik koji ne vodi poslovne knjige), u smislu oporezivanja porezom na imovinu, jeste:

1. fizičko lice koje ostvaruje prihode od samostalne delatnosti u skladu sa zakonom kojim se uređuje oporezivanje dohotka građana (u daljem tekstu: preduzetnik) koji porez na dohodak građana na prihode od samostalne delatnosti plaća na paušalno utvrđen prihod;
2. drugo lice koje ne vodi poslovne knjige u skladu sa propisima Republike Srbije;
3. preduzetnik koji vodi poslovne knjige − za imovinu koja nije evidentirana u njegovim poslovnim knjigama.

Obveznik poreza na imovinu iz člana 4. stav 1. Zakona koji vodi poslovne knjige (u daljem tekstu: obveznik koji vodi poslovne knjige), u smislu oporezivanja porezom na imovinu, jeste preduzetnik koji vodi poslovne knjige − za imovinu koju je evidentirao u svojim poslovnim knjigama (u daljem tekstu: imovina u poslovnim knjigama), osim preduzetnika iz člana 4. stav 4. tačka 1) Zakona (član 4. stav 5. tačka 3) Zakona).

Stopa poreza na imovinu na prava na nepokretnosti poreskog obveznika koji vodi poslovne knjige iznosi do 0,4% (član 11. stav 1. tačka 1) Zakona).

U slučaju da skupština jedinice lokalne samouprave ne utvrdi visinu poreske stope, ili je utvrdi preko maksimalnog iznosa iz stava 1. ovog člana, porez na imovinu utvrdiće primenom najviše odgovarajuće poreske stope iz stava 1. ovog člana na prava na nepokretnosti obveznika koji vodi poslovne knjige, odnosno obveznika koji ne vodi poslovne knjige (član 11. stav 2. Zakona).

Prema odredbi člana 23. stav 1. tačka 1) Zakona, porez na prenos apsolutnih prava plaća se kod prenosa uz naknadu prava svojine na nepokretnosti.

Od oporezivanja porezom na prenos apsolutnih prava izuzima se prenos, odnosno sticanje apsolutnog prava iz čl. 23. i 24. Zakona na koji se plaća porez na dodatu vrednost, u skladu sa zakonom kojim se uređuje porez na dodatu vrednost (član 24a tačka 1) Zakona).

Prema odredbi člana 8. Zakona o finansiranju lokalne samouprave (u daljem tekstu: ZOFLS), skupština jedinice lokalne samouprave utvrđuje visinu stope poreza na imovinu, osim poreza na prenos apsolutnih prava i poreza na nasleđe i poklon, do visine najviše stope propisane zakonom kojim se uređuju porezi na imovinu.

Prema odredbi člana 26. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora.

Prema odredbi člana 83. stav 1. Zakona o privrednim društvima (u daljem tekstu: Zakon o privrednim društvima), preduzetnik je poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda i koje je kao takvo registrovano u skladu sa zakonom o registraciji.

Preduzetnik za sve obaveze nastale u vezi sa obavljanjem svoje delatnosti odgovara celokupnom svojom imovinom i u tu imovinu ulazi i imovina koju stiče u vezi sa obavljanjem delatnosti (član 85. stav 1. Zakona o privrednim društvima).

Prema mišljenju Ministarstva privrede od 10.11.2014, godine, „Obavljanje privredne delatnosti u statusu preduzetnika znači da preduzetnik obavlja delatnost, a ne radnja. Radnja se u Zakonu o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br. 36/11, 99/11 i 83/14−dr. zakon) i ne pominje, a i po prethodnom Zakonu o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br. 125/04), koji je pominjao radnju, ona nije imala subjektivitet. Sve pravne poslove u obavljanju delatnosti preduzetnika preduzima preduzetnik u svoje ime. Preduzetnik stiče sva prava i obaveze povodom obavljanja delatnosti radi koje je formirao takvu „radnju“. U tom smislu takva „radnja“ i ne može biti stranka u postupku (ne može biti ni tužilac ni tuženi). Kako radnja ne postoji kao subjekt u pravu, to nisu mogući nikakvi ugovori sa radnjom. Za zaključenje ugovora je, pre svega, potreban subjektivitet, koji se ovde pojavljuje u obliku ugovorne sposobnosti. Radnja nema ni subjektivitet, ni ugovornu sposobnost, iako ima nekih obeležja koja stvaraju utisak kao da radnja postoji kao subjekt u pravu (poslovno ime, sedište, matični broj …). Međutim, sva ova obeležja su, u stvari, obeležja preduzetnika, a ne radnje. Poslovno ime je ime pod kojim preduzetnik obavlja delatnost. Sedište je mesto u kome preduzetnik obavlja delatnost, matični broj je broj pod kojim preduzetnik obavlja delatnost, itd.“

• Imajući u vidu da je preduzetnik poslovno sposobno fizičko lice koje, u cilju ostvarivanja prihoda obavlja delatnost, te da za obaveze koje nastanu u vezi sa obavljanjem delatnosti odgovara celokupnom svojom imovinom, što znači da postoji jedan pravni subjekt (fizičko lice − preduzetnik) i njegova celokupna imovina (stečena iz obavljanja delatnosti i po drugim osnovima) kojom on odgovara za sve obaveze, za nepokretnosti koje su evidentirane u poslovnim knjigama preduzetnika obveznik poreza na imovinu jeste fizičko lice − preduzetnik (a ne radnja).
• Porez na imovinu na prava na nepokretnosti evidentirane u poslovnim knjigama preduzetnika (koje se vode po sistemu dvojnog knjigovodstva) utvrđuje se po stopi koju je utvrdila skupština jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi nepokretnost za koju se utvrđuje porez, ako je ta stopa do 0,4%. U slučaju da skupština jedinice lokalne samouprave nije utvrdila visinu poreske stope, ili ju je utvrdila preko 0,4%, za imovinu evidentiranu u poslovnim knjigama preduzetnika kao obveznika koji vodi poslovne knjige porez na imovinu utvrđuje se po stopi od 0,4%.
• Imajući u vidu da je ugovor saglasnost volja ugovornih strana (što znači bar dve), a da je preduzetnik poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda koje je kao takvo registrovano u skladu sa zakonom o registraciji koje za sve obaveze nastale u vezi sa obavljanjem svoje delatnosti odgovara celokupnom svojom imovinom u koju ulazi i imovina koju stiče u vezi sa obavljanjem delatnosti, proizlazi da akt nazvan ugovorom koji fizičko lice zaključi sa samim sobom kao preduzetnikom, a kojim se uređuje da fizičko lice svoju nepokretnost prenosi na svoju radnju tj. na samog sebe kao preduzetnika, ne proizvodi pravno dejstvo.

Dakle, na osnovu takvog akta ne dolazi do prenosa prava svojine na nepokretnosti (sa jedne strane na drugu), što znači da u ovom slučaju ne postoji ni predmet oporezivanja porezom na prenos apsolutnih prava.

Povezani tekst:

• Pozajmica preduzetnika ne postoji, već predstavlja uplatu kapitala