Naknada troškova prevoza zaposlenima u slučaju besplatnog javnog prevoza

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 ˗ US, 113/17 i 95/18 ˗ Autentično tumačenje) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Dakle, obaveza je poslodavca da zaposlenom nadoknadi troškove radi dolaska i odlaska sa rada, a u visini cene karte u javnom saobraćaju ili da organizuje sopstveni prevoz zaposlenih kojim će im omogućiti dolazak i odlazak sa rada.

Ne ulazeći u način na koji će zaposleni dolaziti i odlaziti sa rada, zakon je definisao visinu troškova prevoza koju poslodavac mora da mu nadoknadi i koja je određena prema visini cene karte u javnom saobraćaju. Naime, zakon polazi od pretpostavke da trošak za dolazak i odlazak sa rada uvek postoji (osim kada poslodavac organizuje sopstveni prevoz), da zbog toga zaposleni treba da ima pravo na naknadu ovog troška.

Svakako je u daljoj razradi za ostvarenje ovog prava bilo neophodno da se opštim aktom (kolektivni ugovor i pravilnik o radu) i ugovorom o radu dalje uređuje ova materija, a praksa je pokazala da se navedenim aktima pokriva i brojnost situacija koje nastaju u određenim slučajevima koje se ne mogu izričito podvesti pod propisanu normu o visini ovog troška (npr. kada se rad odvija na mestima na kojima nije organizovan javni prevoz) ili kada poslodavac pristaje da naknadi troškove i u većoj visini od propisane (u određenim slučajevima poslodavac dogovara kroz kolektivni ugovor ili ugovor o radu ili određuje u pravilniku o radu da visinu ovog troška odredi na drukčiji način npr. prema ceni goriva za određenu kilometražu ili sl).

Zakonsko merilo za određivanje visine naknade na koju zaposleni ima pravo, u slučaju besplatnog javnog prevoza negiralo bi samo pravo, iako se prilikom utvrđivanja ove norme pošlo od pretpostavke da trošak uvek postoji, osim u situaciji kada poslodavac obezbeđuje sopstveni prevoz. Dakle, zaposleni nisu po automatizmu izgubili pravo na naknadu troškova prevoza, već je potrebno rešiti pitanje načina i visine isplate ove naknade.

Imajući u vidu sve navedeno, mišljenja smo da opštim aktom i ugovorom o radu može da se uredi merilo za naknadu troškova dolaska i odlaska sa rada rukovodeći se visinom poslednje isplaćene naknade po ovom osnovu, pre novonastale situacije vezano za besplatan prevoz u Gradu Beogradu.

Odredbom člana 80. stav 2) Zakona o državnoj upravi (“Službeni glasnik RS”, br. 79/05, 101/07, 95/10, 99/14, 30/18 – dr. zakon, 47/18), propisano je da mišljenja organa državne uprave nisu obavezujuća.